Велика се фртутма дигла у Црној Гори. Устало је „кусо и репато“ на челу са Милом Ђукановићем, у намјери да онемогући попис планиран од 1-15. новембра ове године. ДПС је у једном у праву, нигдје под капом небеском није било таквог и толиког етничког инжењеринга као у последњих 80 година у Црној Гори.

          Треба ли подсјећати шта је писало у земљопису за III разред Основне школе 1895. године: „сви људи који живе у нашој домовини јесу Срби, који су већином правасловне вјере, а има их неколико римокатоличке и муслиманске“.

          У Средњој школи се учи да је формирање нације процес дугог трајања. Једино се за вјештачке „недовршене“ и „нације са грешком“ зна тачан дан и година настанка. Тако је настала и црногорска нација, која је промовисана Ђиласовим чланком у првомајском броју Борбе 1945. године. Какав је то етнички инжењеринг, боље речено етноцид био. То су могли само комунисти да ураде, јер су вјеровали да свијет почиње од њих.

          Позната је чувена анегдота када је Тито прекорио Блажу Јовановића, : „Бога ти Блажо каква сте ви  нација, кад вам од три најважније функције у Црној Гори, двије заузимају Срби“. А Блажу није требало двапут говорити, јер је вјеровао да је „лењинско – стаљински принцип решавања националног питања однио побједу у Црној Гори“. Зато Срби у Црној Гори за њега нису ни постојали. Када је у Београду 1946. године говорио, током расправе о буџету у Народној скупштини ФНРЈ, изговорио је : „Хтио бих да нагласим да у нашој Народној републици живи један број Шиптара и један број Муслимана“. Србе није ни поменуо.

           И док је ону реченицу из земљописа за III разред основних школа одобрила Књажевско – црногорска канцеларија овај етноцид над Србима био је последица „лењинско–стаљинског принципа“ који су формулисали Коминтерна и Дрезденски конгрес Комунистичке партије Југославије ( КПЈ). У складу са тим на попису 1909. године, чак 94,25% становника Црне Горе се изјаснило као Срби, а информбировске 1948. године, само  1,78%.

          Сходно попуштању „лењинско–стаљинског принципа“, смањивао се број Црногораца, а  повећавао  проценат Срба.

          1953. године Црногорци 86,62%   Срби 3,3%

          1961. године Црногорци 81,37%   Срби 2,99%

          1971. године Црногорци 67,15%   Срби 7,46%

          1981. године Црногорци 68,54%   Срби 3,32%

          1991. године Црногорци 61,86%   Срби 9,34%

          2003. године Црногорци 43,16%   Срби 31,99%

          Ову чињеницу о наглом порасту броја Срба 2003. године Милогорци покушавају да објасне развојем демократије у Црној Гори. Управо је обрнуто. Све док су  у Југославији битисали: „братство и јединство“, идеолошки атеизам као државна политика и морално политичка подобност, а у Црној Гори прво српско-хрватски, а потом српски језик и неупитност канонске Српске православне цркве, многи су вјеровали да су Црногорци и Срби исто, па није толико ни важно како ће се изјаснити. Још ако изјашњавање као Црногорац доноси бенефите у каријери, није гријех искористити такву могућност.

          Али када је промовисан црногорски језик, а тзв. Црногорска православна црква регистрована у полицијској станици на Цетињу, постало је јасно куда то води и шта се иза брда ваља. Зато је на истом попису 2003. године број говорника српског језика био 63,49%, а црногоског 21,96%. То није сметало Миловом режиму да црногорски језик озакони као службени. Док је Маровић био у власти макар се знало да „други не може бити први“ и да „мање не може бити веће од већег“. Код Мила ни то није важило. На следећем попису упркос притисцима и уцјенама  српски језик је и даље доминантан.

          2011. године Црногорци 44,98%   Срби 28,73%

                               српски језик 42,88%   црногорски 36,97% 

          А онда се 2019. године кренуло у „нови цивилизацијски круг“, објављен је рат Српској православној цркви и најављене тракторијаде, Његош је проглашен геноцидним пјесником, признањем лажне државе Косово погажен косовски завјет  и уведене санкције Русији. Заживио је усташки принцип. „Удар је нашао искру у  камену“ , десио се литијски устанак на челу са митрополитом Амфилохијем и режим је срушен на парламенталним изборима 30. августа 2020. године. Тиме је Милов државни пројекат расрбљавања Црне Горе и прављења антисрпских Монтенегрина од Црногораца  доведен у питање.

          ­­Зато би одлагање пописа и могућности да се грађани први пут слободно изјасне о својој националној и вјерској припадности, био пораз историјске, традиционалне и демократске Црне Горе, и први корак на  путу повратка Мила Ђукановића на власт.  

ПОКРЕТ ЗА ПЉЕВЉА