Foto: Pixabay –

Konačno, to je to: uspostavljen je Mehanizam za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM) Evropske unije. Cilj: da se CO2 ne uvozi bez plaćanja, budući da emisije stvaraju troškove Evropskoj uniji. A najlakši način za izlaženje na kraj sa visokim cenama energenata i CO2 u EU bio bi da se jednostavno da se proizvodnja prebaci van – od Tunisa do Sjedinjenih Država, pa može da se uvozi bez muke!

Počevši od 1. oktobra, Evropskoj uniji moraju da se kvartalno podnose izveštaji o emisijama ugljenika za uvezeno gvožđe i čelik, cement, đubrivo, aluminijum, električnu energiju i vodonik. Taksa na CO2 će početi da se naplaćuje 2026. po formuli sličnoj onoj za troškove koje na ime CO2 već snose zagađivači unutar EU.

Kako se to tiče privreda zemalja Zapadnog Balkana? Kada se gleda region obuhvaćen Centralnoevropskim ugovorom o slobodnoj trgovini (CEFTA), odatle 67 odsto izvoza ide u EU, odnosno vrednost je 2022. iznosila 36,6 milijardi evra. Od toga bi polovina mogla da potpadne pod propise za „gvožđe i čelik“, najkompleksniju kategoriju.

Kod CBAM-a nema uprošćavanja

Relativno je lako izračunati ulazne podatke o energentima za neku fabriku cementa ili đubriva. Ali šta sa jednim automobilom Fiat Panda proizvedenim u Srbiji? Koliko ima delova koji sadrže gvožđe? Procene su da ih je 30.000 do 100.000, uključujući pretproizvode odnosno njihove komponente i sirovine, pa je prikupljanje podataka ogroman izazov.

Iz nedavne prošlosti možemo da posvedočimo koliko je teško registrovati proizvode iz Velike Britanije posle Bregzita: ta kompleksnost je nagnala mnoge, pogotovo manje snabdevače da prestanu da trguju s inostranstvom, dok su drugi proizvođači napustili Ujedinjeno Kraljevstvo, iako nije bilo carina, samo da bi izbegli birokratiju.

Neki proizvođači su posle Bregzita zbog carinskih opterećenja napustili Britaniju

Propisi o ograničavanju propuštanja ugljenika preko granice isto tako mogu da navedu jednog proizvođača da svoju proizvodnju prebaci izvan EU, na primer da snabdeva SAD, samo da bi sebi umanjio obaveze vezane za izveštavanje o međunarodnom prometu.

Slični problemi u domenu carina su već rešavani. Da bi se iskoristile beneficije ugovorâ o slobodnoj trgovini, carinske deklaracije EU sadrže deklaracije o poreklu.

U kom slučaju se gorenavedena Fiat Panda iz Srbije smatra srpskim proizvodom, pa i ukoliko ima sedišta iz Tunisa i pneumatike iz Kine? Srećom, postoji pravilo o uprošćavanju: ako je više od 50 procenata vrednosti iz Srbije, tada je to srpsko vozilo. Ukoliko 30 odsto vrednosti čini radna snaga iz Srbije, a 15 procenata je srpski kapital, dok je motor uvezen iz EU, tada se 50 odsto izračuna za minut. Ali kod CBAM-a nema takvih pravila o uprošćavanju.

Administrativno opterećeniji manji nego veći subjekti

U velikim industrijskim grupacijama ovo pitanje izaziva manje posledice. Većina njih već meri svoje emisije CO2. Neke čak imaju vlastita pravila o zelenim nabavkama, pa već kupuju neophodnu energiju iz obnovljivih izvora, ili barem sertifikate kojima dokazuju upotrebu takvih energenata, iako to nije obavezno van EU.

Uticaj je veći na manje kompanije koje bi htele pristupom EU da sebi omoguće rast. A aktuelni propisi bi mogli da budu samo početak, budući da bi kasnije moglo biti dodato još kategorija, ili usluge kao što je prevoz.

Kao i u mnogim drugim oblastima, od izveštavanja do ispunjavanja obaveza po pitanju kvaliteta, administrativno su opterećeniji manji nego veći subjekti. Multinacionalki je lakše da instalira blokčejn alatku za praćenje CO2 nego kompaniji sa stotinu zaposlenih.

Prihod od naplate može da se upotrebi protiv energetskog siromaštva

U zemljama Zapadnog Balkana već ima lokalnih kompanija koje nisu integrisane u međunarodne lance vrednosti, dok pritom neki strani investitori ili uvoznici u EU kupuju jako malo od malih balkanskih kompanija. Taksa na CO2 postaje dodatna administrativna prepreka, pa bi kreatori politike trebalo da budu zabrinuti za posledice.

Neka scenarija za rešenje postoje. Najjednostavniji je nadati se da će obaveza polako iščeznuti i da će s razvojem političkih prilika EU privremeno ili trajno produžiti izuzeće. Ali u tom scenariju je teško zamisliti privredni rast, jer bi investitori verovatno teško poverovali da bi ta izuzeća bila trajna.

Investitori bi teško poverovali da će izuzeća biti trajna

Drugi mehanizam je da se uvede sinhronizovani mehanizam naplate CO2 ili makar praćenja emisija CO2, da se tako smanji administrativno opterećenje. I za jedan i za drugi bi bili neophodni aktivni pregovori sa EU uz definisanje pojedinosti.

Naplata CO2 bi podrazumevala da su zapadnobalkanske zemlje i same unutar područja CBAM-a. Povećavanje cene CO2 za kompanije donelo bi prihod koji bi mogao da se upotrebi za borbu protiv energetskog siromaštva, dok bi istovremeno bilo podsticaj za lokalnu privredu da investira u obnovljive izvore energije.

Smanjivanje emisija je realnije nego ambicije velikih o ugljeničnoj neutralnosti

Povećane cene goriva bi bile kompenzovane programom „keš za krntije“ da bi štedljivija privatna i komercijalna vozila postala pristupačna. Polovno vozilo Euro 5 ispušta mnogo manje CO2 nego kola tipa Euro 1.

Smanjivanje količine emisija bi trebalo da ima prednost nad ispunjavanjem obaveza smanjivanja emisija na nulu, što može samo malobrojna manjina. Geografska situacija na jugu Evrope je povoljna za proizvodnju solarne energije, a ni kapacitet vetra nije u potpunosti iskorišćen. Veća proizvodnja bi koristila proizvodnji zelenog vodonika, koji bi mogao da ide u izvoz u EU, a bogato snabdevanje zelenom energijom bi moglo da učini region atraktivnijim za proizvodnju đubriva ili čelika u blizini EU.

Zajednica za CO2 po uzoru Evropske zajednice za ugalj i čelik

Olakšavanje administrativnih obaveza srazmerno količini umanjenja emisija ispunilo bi svrhu CBAM-a, a pritom bi omogućilo znatan rast privrede. Takvi programi bi mogli da budu deo novog Plana rasta po dogovoru sa EU. Da uz dokaz koliko su smanjene emisije, administrativni uslovi za izvoz iz Crne Gore u Finsku budu isti kao iz Portugala u Španiju.

Poslovna zajednica je ta koja treba da pokrene rešavanje pitanja CBAM-a

Evropska unija nije pokrenuta na takav način. Davno, na početku, bila je Evropska zajednica za ugalj i čelik. Zapadni Balkan bi toga mogao da se priseti i da pokuša s istim pristupom: da bude deo svojevrsne zajednice za CO2 koja bi podstakla rast i bila osnov dalje integracije u drugim oblastima.

Kako stići dotle? Jačanjem svesti, većom razmenom informacija, uz manje propagande, na okruglim stolovima i bilateralnim sastancima, uz jaču integraciju poslovne zajednice u političke procese. Privredna zajednica je ta koja mora da pokrene to pitanje, a ne da se nada da će drugi to učiniti za nju, pa da se onda žali na neuspeh. Sastanite se sa svojim poslanikom ili poslanicom, obratite se svojoj komori, pozovite danas svog ministra ukoliko sutra želite dobro da poslujete!

Autor je Johanes Hajdeker, savetnik premijera Severne Makedonije