ПРИКАЗ КЊИГЕ „ГОТОВУША, ВЕЛИКЕ КРЋЕ, МАЛЕ КРЋЕ“

    1 mesec pre 1172 pregleda Izvor: PV Informer

ПРИКАЗ КЊИГЕ „ГОТОВУША, ВЕЛИКЕ КРЋЕ, МАЛЕ КРЋЕ“

Аутор Милорад Јокнић, Завичајни музеј, Пљевља, 2021. година

Милорад Јокнић познат је као љубитељ писане речи и неуморан прегалац на новинарско-књижевном-афористичком-песничком вајању  колективне и индивидуалне свести завичаја, Црне Горе и шире.

Надам се да неће звучати академски неодмерено, исхитрено или, пак, наметљиво, ако кажем да је Јокнић  интелелтуалац-широких схватања, освешћен и просветљен, али не и острашћен, било да пише о ономе, што “сија”, или, да пише о ономе што воду “мути” на извору.

Објективност, умереност-одмереност-космополитизам …с позивом на ону филозофску: “погледај себе очима других”, свестан оне Христове “да је Бог људе створио  разлизличитим да би се упознвалии, волели, уместо мрзели…” (парафразиране речи).

С друге стране, Јокнић има на уму чињеницу  да “живот није оно што желимо, већ оно што јесте…”, и да ма колико пута били преварени, он нас подсећа да морамо остати  аутентични, “живети и радити у мери раста висне  Христове.

Иако, не експлицитно, Јокнић  нам кроз најновију књигу “Готовуша, Велике Крће, Мале Крће” поручује: преобразите себе-очистите своје срце (ум)-преумљењем промените себе у вама… Загрлите онога кога мрзите.

И да не будем погрешно схваћен да ја г. Јокнића чиним религиозним, и да му “стављам” Христове поруке-поруке у уста, ја се ограђујем од таквог мишљења (побијам га), и, кажем вам да ја ове напред изречене духовне вредности препознајем у Јокнићу, не улазећи у то да ли је он: верник, атеиста или агностик.

С обзиром да га познајем дуго и да сарађујемо, слободан сам рећи да Јокнић пише  с промишљањем,  мери све двапут, а, једном сече. То га чини неострашћеним, неосветољубивим, тако, да, меким речима описује и најтврђе-најтеже  догађаје, прилике, људе и њихове судбине.

Узгред, у прилог претходним тврдњама “опису” карактерологије  г. Јокнића, слободан сам рећи, да су, којим случајем,  неки  други људи, били на његовом месту, током радне каријере: СУП-у, …, јавним установама, кабинету председника Општине, у контакту са „страшним“, стидним, богатим и убогим, имноги би изгубили душу: опањкали, показали-проказали, “ухапсили“, и ко зна шта би још урадили том биолошком “ентитету” који припада људској врсти, али не мисли исто као они.

Веровтно би се снисходљво додворавали „моћнима“ , газили убоге и сиромашне, правдајући тај чин, “вишим интересом”. Радећи разне послове, од строго “поверљивих” до јавно транспарентних  Јокнић је претпостављам  много занао, али, све што је занао, није казивао, нити о томе писао, али оно што би написао, није порицао.

Знао је Јокнић  од свиле и кучима, с осмехом, блгонаклоним погледом, подигнутих  обрва, тихим и добронамерним гласом, с једне стране, и чистим рукама, вешто да протура чунак с нитима свиле и кучина, кроз “брдо-нити” пљеваљских, готовушких и крћанских “ткаља”, комбинујући их у складан мозаик шара изатканог ћилима.

Такав ћилим, као рукотворина различитих ткаља, (вештих/невештих руку),  природно је да има, и,  неких  неравнина “испуштених” жица и неправилних “чворова”. Мишо, као искусни познавлац људи/њихових (не)душа, умео је да кроз призму и огледало, стилски и маркетиншки  представи  ћилим “купцима” (заинтересованим странкама у процесу), на најбољи могући начин. Да се “испуштене” жице “повежу” и претворе у спектар  дугиних боја, а неправилни “чворићи” избрусе и “исполирају”, ако ничим другим, оно лаком за нокте. Тако, да у зависности од  видовитости-умности учесеника на “ћилимијади”, свако види, оно „најљепше”. Оно,  што је не пара очи посетиоцима (читаоцима “ткачог” извештаја) – што је  препознатљиво као узвишено-достојанствено, за човека,  средину каква су Пљевља. Средину која је по много чему необична, али, сасвим обична, мултикултурална и „племенски-братсвенички“ разруђена као што су околна брда.

Многи, од нас пишу,  бистри су, али, усуђујем се рећи понекад код њих превлада страст,  јер пишу с набојем искључивости „мржње“, по различитим основанма, често, и ирационалним. Нису спремни, или, не могу – да схвате-прихвате различитости, другачија мишљења и људе који нису као они.

Хоће, да „ја“ будем „ти“!? И никако другачије!

Таквим људима, уста су пуна  Христа, љубави, слоге и праштања, усуђујем се рећи, само декларативно. Међутим, изговореним и написаним речима , они га „понизе “ несвесно, или, из неразумевања његове поруке: да постоји само један „ја“, и само, један „ти“!

При томе такви људи и незнају Христове поруке: Поштујмо различитости, загрлимо свога „непријатеља“-брата, путујмо стазом коју нам је трасирао Свевишњи, трудећи се да достигнемо висину раста Христовога.

Ето, драги моји читаоци, завичајци, и, остали, до којих ће доћи овај мој приказ књиге “Готовуша, Велике и Мале Крће”, аутора Милорада Јокнића у издању Завичајног музеја Пљевља,, ја написах овај краћи увод, с намером да осликам аутора књиге г. Јокнића.

Питате се, зашто сам, уопште писао овај “уводни” део приказа, стављајући акценат на аутора, а не на књигу? Неки ће помислити: да ово није наручени-плаћени приказ? Други, ће вртети главом и бринути “туђу” бригу: чиме ли је то Јокнић задужио Ћузовића те он осликава Јокнића, кујући га у “звијезде“-уместо да одмх пређе на прикз књиге”?.

Бићу кратак.

Нећу одговорити на ваша питања, експлицитно, већ вам препоручујем да се након  прочитаног  приказа, латите читања књиге,  па ћете наћи одговор.

За почетак, ја ћу вас приупитати: колико је вас спремно, да пише о другима, звичају и људима: својим комшијама, браственицима…?

 Пишући о њима на бази прикупљене архивске грађе коју је требало систематизовати, обрадити, проценити веродостојност  података: географско-антрополошких, генаолошких,  историјских, обичајних итд., без обзира на све згоде и незгоде, које су неминован пратилац  људи, који су живели, радили-живе и раде, или су отишли у свет, из ова три села (Готовуше. В.Крћа и  М.Крћа), о којима Јокнић пише. При томе не могу а да не истакнем његову непристраснот, без обзира ко је ко, био он добар-лош, (не)успешан,…не окивајући у звезде своје братсво, рођаке, нити заборављајући оне који су, били, необични, а сасвим обични људи, чију је судбину трасирао Свевишњи, не, отварајући при томе питање: да ли су они могли бити бољи-успешнији, лепши..? Он их схвата/прихвата онакве какве их је створио Свевишњи, или, како се то у нашем Завичају каже: свакоме је Бог био терзија.

Речју, Јокнић пише о завичају “Готовошко-крћанским раскршћима” и о ЧОВЕКУ-људима с тог рскршћа.  

                                               *  * * 

Књига “Готовуша, Крће”, Милорада Јокнића предстваља својеврсна мапу- анатомско географски/братсвенички атлас становништва  овог крајолика, уклапајући га у локалну, регионалну  глобалну мапу света. Аутор, иако, по природи политиколог, књижевник и есејиста, с позивом на савремену теорију и прогресивну праксу, с једне стране, и као човек који је рођен и “живи” у овом крајолику (Готовуша, Крће…Дабовина), на основу доживљеног/преживљеног, с друге стране, овај крајолик, људе и обичаје, посматра кроз вишеслојни телеском “мерећи”-записујући/описуујући, сваки детаљ (каменчић) као што су:  географске, антрополошкие, социолошкие, обичајне карактеристике уклапајући их у мозаик, својеврсне  научно/стручне монографије, и, све то у озрачју времена и простора.

Многи нису ни свесни да је аутор , својим прегалаштвом, аналитички  пописао становништво тога краја-описујући тај крајолик кроз различите историјске (временске) периоде, чинећи искорак, напред, у односу на путописце: Цвијића, Григорија Божовића, Танасија Пејатовића, Шалипуровића, Војиновића и др. Јокнић је за разлику од појединих путописаца, демографа…, свакој породици-презимену, имену, пришао, упознао га, и о њему написао објективан “родослов” без мржње и зависти, оно што он јесте, представљајући га читаоцима.

Тако су међу њима почасно место нашли сви школовани људи, овог краја, (а није их мало), али и они други, којима прилике нису дозволиле да се школују, али, су својим рукама, радом и умећем клесали љути камен у Дабовини, на Баљеновцу, блањали обловину, правећи „фурнир“,  подижући своју децу. Школујући их, с инокосног домаћинстава, мало обрадиве и посне земље, али, с пуним устима изговарајући речи: има се фала БогуꞋ родило, само нека су чељад здравоיִ Бистри и радни становници овог крајолика, нису жалили да свој свој зној и жуљевите рукотворине, уграђују у темеље домовине, спремни да у сваком тренутку стану на грудобран отаџбине.

Завршавајући овај приказ, не могу а да не поменем да  Јокнић, као добар познавалац методологије истраживачког рада, списатељства, етике и естетике, неће да пише о својим прецима, најближим сродницима, већ то  препушта другим списатељима, независним новинарима-путописцима, који су познавали његове претке/родитеље. Да не би био пристрасан, Јокнић то поверава Саву Пејатовићу  Горану, да он ослика  кућу-чељад Јокнићевих предака, најближих, оца Ивана и стрица, описујући их ка људске громаде-горштаке, који у кршевитој Дабовини, ваде, окрећу и  обрћу камен, звани „становник“, дајући му, чекићем и глетом, облик и љепоту дијаманта, уграђујући га у темеље породичне куће, огњишта и окућнице.

Ето, све ми ово даје за право, да закључим: да је Милорад Јокнић својим прегалаштвом, непристрсношћу-објејтивношћу урадио својеврсни географско анатомски-демогрсфски-социокултуролошки атлас Готовуше, Великих и Малих Крћа, дарујући га у наследство покољењима која долазе.

Речју, Јокнић је урадио, својеврсни мини завичајни-братственички атлас предака и потомака села: Готовуша, В. Крћа и М. Краћа.

Све ми то даје повода да ову књигу препоручи читаоцима, било да су пореклом из тих крајева, било, да су путници намерници, да се упознају: ко су? шта су? где су били? куда су путовали? и, с чим су путовали горштаци с тих простора? Не заборављајући при томе Завичај.

Цео живот је путовање, а ми путник и путовођа који у скривеним одајама душе чува/носи Завичај до судњега дана.

Емеритус проф. др Сретен Ћузовић Отило