Slučaj svirepog ubistva 18-godišnje N. M. u stanu u centru Beograda izazvao je veliko uznemirenje javnosti u regionu. Nevladine organizacije upozoravaju da je ovo 22. femicid od početka godine, što znači da svake nedjelje od ruke bliske osobe strada bar jedna žena. Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra objašnjava da žene gube povjerenje u institucije, da će biti bezbedne nakon što prijave nasilje.

Iako tužilaštvo u saopštenju o saslušanju osumnjičenog za ubistvo N. M. žrtvu tretira kao mušku osobu, 29 nevladinih organizacija ovo ubistvo tretira kao femicid. Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra u razgovoru za Dnevnik RTS-a objašnjava da sve okolnosti ovog slučaja ukazuju na to da je riječ o femicidu.

“Tužilaštvo je ograničeno time šta piše nekome u ličnoj karti i ne može da ide drugačije od onoga kako je napisano. Dok mi, kada smo sagledale sve okolnosti ovog slučaja, da je u pitanju partnerska veza koja je trajala godinu dana, u kojoj je bilo nasilja i koja se nažalost završila ovako brutalno, odlučili smo da ovo ubistvo transdžender osobe svrstamo kao femicid, jer to jeste po svim svojim karakteristikama na isti način učinjeno kao da je u pitanju i neko ko nije transdžender“, kaže Macanovićeva.

Komentarišući navode da je nasilja bilo i ranije, da su komšije čule svađu i da porodica potvrđuje da je bilo problema, Macanovićeva kaže da su u ovom slučaju svi zakazali.

“Iako može da se čita da su devojku i prijatelji upozoravali da je on opasan, da nije za nju, ali to žrtve nasilja ne vide nekad. Znate, koliko god je nasilnik ekstremno nasilan, stoji da niko nije u vezi sa zlostavljačem, u vezi je sa nekim u koga se zaljubi i koga voli i tu imate one dobre i loše faze koje žrtvu drže zarobljenom“, kaže Vanja Macanović.

Svake godine se broj žrtava povećava

Napominje da se iz godine u godinu broj ubijenih žena povećava, i to onih koje ranije nisu prijavljivale nasilje.

“Mi ove godine možemo potvrditi četiri slučaja da je nasilje bilo ranije prijavljivano institucijama. U svim ostalim slučajevima nasilje nije bilo prijavljeno, a onda kada čitate unazad i kada čujete šta pričaju komšije, prijatelji i rodbina, shvatite da su svi imali saznanje da se to dešavalo, ali da nekako nisu doprli do žrtve i nije bilo prijavljeno“, rekla je Macanovićeva.

Objašnjava da u takvim situacijama nasilnici žrtve dodatno zastrašuju tako što im govore: „Prijavi me i proći ćeš isto kao ona žena na naslovnim stranama“ ili „naša će djeca ostati siročići“.

“A s druge strane, ovi slučajevi u kojima su žene prijavile nasilje, koji su se završili femicidom, odvraćaju žene od toga da prijave. Imam utisak da žene gube poverenje u institucije, zato što se pokazuje da žrtve prijavljuju, a da ne postoji odgovornost institucija za pogrešno postupanje i za nepostupanje u tim slučajevima. Žene su sad veoma ozbiljno izgubile poverenje u institucije da će, kada budu prijavile nasilje, biti zaštićene“, ističe Macanović.

Napominje da, iako dio medija štiti identitet žrtve, i dalje ima onih koji ne poštuju etičke kodekse, opisuju do detalja svirepe postupke zločina, što možda može da dâ ideju nekom budućem nasilniku.

“To je nedopustivo“, naglašava Macanovićeva.

Pomoć se može tražiti i od ženskih organizacija

Navodi i da se nečija svirepost ne može sprečiti, ali da se može raditi sa žrtvom na tome kako da prijavi nasilje, a da posle toga bude bezbjedna.

“Kako da napravi bezbednosni plan, kako da se obrati ženskim organizacijama da potraži pomoć. Nisu samo institucije te koje pružaju pomoć i podršku, već i ženske organizacije“, kaže Macanovićeva.

Od početka godine u partnerskom nasilju u Srbiji ubijene su 22 žene. To znači da svake nedjelje od ruke bliske osobe strada bar jedna žena. Tek je polovina godine, a već je skoro dostignut broj od 25 žrtava u cijeloj prošloj godini.

Poslednjih dana ponovo se čuju zahtjevi da se više radi na sistemskom rješenju ovog problema, a jedan od predloga jeste da se formira i nacionalno tijelo za praćenje femicida.