МОМО КАПОР: ТЕХНИКА НАРОДУ

Првог  дана  после  победе  комесар  Дуле  Калпиш  отвори  калаузом тапецирана врата предратног Аеро-клуба у Узун-Мирковој и пусти напоље технику коју јe тамо закључала буржоазија, користећи је себично за својe циљеве. Техника тако постадe својина народа, који је до тада могао само да гледа како се око Калемегдана тркају којекакви белосветски типови — Фон Браухич, Нуволари и Карачола; како примају букете и како их даме са пелцовима љубе у уста.

Од  једног  старог  »циндапа«  (модел  1931)  и  ислуженог  полицијског  »харлеја«, Дуле Калпиш, предратни аутомеханичар, састави потпуно нови мотоцикл снагe петсто кубика  и  појави  се  са  њим  на  првим  тркама  око  града.  Последњи  пут  је  виђен  како савија окуку изнад тријумфалне капије Принца Еугена Савојског и замичe према Ади Хуји. Кад у априлу грми, народ из тог краја и данас говори да то »Дуле Калпиш турира машину…«

У  то  млађе  камено  доба  технике  уђе  у  моду  и  скакање  падобраном.  Падајући кроз   облаке   према   Батајници   са   искрпљеног   крила   »потеза   2«,   девојчице   су понављале   у   себи:   »Учити,   учити   и   само   учити!«   а   мајке   им   целивале   иконе чудотвораца и месиле торте у облику падобрана са кором од глазираног шећера.

Техника постаде опијум за народ. Пошто су предратне »телефункене« и

»блаупункте« однели Немци, а радиоапарате »космај 1« и »космај 2« могли да добију само  министри,  дипломате  и  ударници,  почесмо  сами  да  склапамо  мале  справе, такозване  —  детекторе!  И  данас  ми  се  чини  да  нема  поетичнијег  апарата  од  те картонске  кутије  за  ципеле  у  којој  се  налазио  мали  калем  намотан  светлуцавом бакарном    жицом.    Срце    тог    праапарата    сачињавала    је    »кристалана    кућица«, целулоидна опна која је штитила груменчић неког тајанственог кристала. Додиривала га  је  танушна  жица,  помоћу  које  се,  испитивањем  различитих  места  на  кристалу, проналазила најближа радио-станица.

Изнад сиротињских предграђа изникоше преко ноћи, попут чудних цветова, дугачке мотке за сушeњe рубља. Повезане међусобно жицом, ове тетке данашњих телевизијских антена имале су задатак да премреже небо и ухвате гласове ветра, кад налетe изнад кровова.

Детектор се слушао помоћу пара слушалица, а њих смо крали из »месершмита« у Војном музеју или куповали на црној берзи. Слушајући, човек је непрестано стрепео за звук који је стизао до њега. Могла јe олуја срушити мотке, могле су на жицу слетети птице прекидајући начас своје небеско путовање, могао се овлажити кристал — истога часа у слушалицама би завладала тишина.

У соби седи дечак а из ушију му иду жице. Оне пролазе кроз таван затрпан старим стварима, кроз напукле црепове обрасле маховином, а онда се пењу у небо. Он слуша гласове који стижу ниоткуд, избављајући га из кухиње. То је мали сањар чији је поглед окренут унутра. Остали седе, леже или чуче чекајући да и на њих дође ред да уживају у слушању. Они напрегнуто мотре дечака са слушалицама на ушима, завидећи му на драгоценим минутима. Можда најлепше ствари већ пролазе? Или ће неко закључати далеку станицу, пустити досадне вести или извештај о водостању, па ће минути одређени за слушање побећи у неповрат, ненадокнадиви као изгубљени сати среће, која може стићи касније и бити другачија, али никада не онаква какву смо очекивали онда кад смо је заувек изгубили. Најзад и на њих стиже ред и они могу да чују како пева Империо Аргентина, како њен глас на седамдесет и пет обртаја стиже из зрелих поморанџи, оле-бикова и Гранаде у којој цветају гранате; чини им се да она има глас баш за оне ствари у капији, а тај глас је умањен и далек, смештен на површину титраве мембране, па им Импeрио Аргентина личи на царицу патуљака, коју човек, ако има мало среће, може чути кад прислони уво на земљу изнад кртичњака. Империо Аргентина постаје потпуно бестелесна, она није чак ни глас, већ само знак којим се тај раскошни звук обележава — неко случајно сачувано време што попут острва плута кроз таму бившег доба.

На првомајској паради 1949. нас радио-аматере затварају у кутију монструозно великог радија на точковима. Гурамо је од пијаце Ђерам низ Булевар испред почасне трибине, слушајући аплаузе којим нас обасипају. Бангави Зека вири кроз скалу, тачно на оном месту где пише Хилверсум П, и описује нам шта се догађа напољу. На кутији седи наш инструктор са слушалицама на ушима и говори у микрофон »ЈУ-2Об-КМТШ зове  Аустралију!  Слушам…«,  а  са  стране  пише  црвеним  словима  »Поздрав  братским аматерима свeта!« Сипи пролећна киша, па нам се низ лице слива црвена боја креп- папира.  Ипак,  поносни  смо  јер  чујемо  из  кутије  како  нам  изнад  глава  грме  »чувари нашег слободног плавог неба«.

Онда се једнога дана, у уличици преко пута Старог двора, отвара изложба електронике. Нешто даље налази се нека кутија. Инжењер у белом мантилу хвата ме за руку и намешта испред камере. Погледам лево, кад тамо ја— сав у коцкицама и пругама. Телевизија! Да сам само знао, могао сам још тада казати равно у камеру:

»Драги гледаоци, данашњи дан обиловао је догађајима; како у земљи, тако и у иностранству!« Био бих први. Овако — ништа.

Да сам само знао!