VREMENA

  • 4 mjeseca pre
  • 447 pregleda
  • Izvor: PV Informer

Razgovaraju dva udarnika, komšije po srodstvu, a istomišljenici po godinama. Oba prevalili osamdesetu. Milorad i Radomir.

„Sjećaš li se moj dobri Milorade kako smo se nekad, na radnim akcijama, crvenjeli od zadovoljstva, a bogami i od rada. Sjećaš li se onih što nisu bili baš rumeni i crveni u licu… e, oni su se trudili da rade mnogo više, kako bi dobili crvenilo i bili jednaki drugima… rumenim i zdravim…“- započe Radomir priču.

„Eee… tada su se crvenjeli i rumenjeli iz zadovoljstva, a danas smo pocrnjeli od muke“- nadoveza se Milorad.

„…crvenjeli su se na razne načine. Oni važniji su rumenilo dobijali na moru, izležavajući se, jer su taki bili po prirodi, i nije čak moralo mnogo sunce da ih „opali“. Bili su i iznutra taki, preplanuli. Kao da ih je i iznutra sunce grijalo. Oni drugi, trudili su se da se dobro oznoje, da im skoči pritisak ili sunce da ih „oprži“, pa tek da dokažu svoju zdravinu… na radnim akcijama. A neki su morali i prisilno da se zacrvene ili bar da zarumene. To se zvalo izlječenje. A liječili su One što su tol'ko izblijeđeli, da im se crvenilo nije moglo ni nazirati. Da nisu odlazili u to oporavište, svu boju bi izgubili i bili ko meit blijedi. Mnogi bi i nastradali zbog toga. Međutim, to su prepoznavali oni što su bili zdravi i rumeni, i slali su ih na oporavišta, pod hitno. Otuda su dolazili potpuno ili djelimično izliječeni, oporavljeni, vitki. Ko je imao do tada problema sa viškom kila, od tada više nije. Posle izlječenja, takvi nisu bili mnogo poželjni u društvu, preventive radi, jer su poneki bili  neizlječivi, pa bi mogli u kontaktu sa drugima prenijeti tu zaraznu i prelaznu bolest. Ali, bitno je da su ipak spašeni od propasti… E, tako ti je to bilo, moj Milorade!“- završi Radomir.

„Eee, a danas nema preventive, a ni kurative, već te odma’ po kratkom postupku. Tada su branili druge od sebe, šaljući ih na oporavak. A danas brane sebe od drugih, skraćujući im muke odmah, da se ne pate“- doreče Milorad.

„…A sjećaš li se kako smo ranije, puni elana, išli na volonterske akcije. Gradili zemlju. Svi do jednoga. Pjevajući…“- nastavi Radomir.

„Eee, a sad neće da rade ni za pare, moj Radomire. Nas je imo ko da kuraži tada, a sad nema tol'kog kuronje koji će ljude inspirisati da rade i svoju zemlju da grade“- nadoda Milorad.

„Tačno tako, moj Milorade. Tačno tako! Koliko je samo vrijeđela ona udarnička, zbog koje smo se udarnički takmičili ko će brže, bolje i više volontirati. Ta značka je svima značila…“- sjetno govori Radomir.

„Eee, a danas ni diploma ne znači ništa. Mačku o rep da je okačiš!“- dovrši Milorad.

„Vala baš! Sa udarničkom si mog'o đe ‘oćeš. Sa njom si mog'o i pos'o da nađeš. Mada, tada su svi radili. Niko se nije žalio da nema posla. Ko se žalio odma’ su ga upošljavali, da radi i gradi“- reče Radomir.

„Eee, a danas tol'ko radnih bez posla. Niko da ih uposli, ni da ih okuraži… da im da elana. Još malo pa će dijeliti neradničke. Biće jagma, ako tako bude. Imaće mnogo kandidata. Mada,

najveći neradnici su baš oni što rade. Jer da nešto rade, uposlili bi i ove što ne rade“- negoduje Milorad.

„… Ranije smo svi bili jedno. Jedno mislili, jednim imenom se zvali, jednim jezikom pričali…“- opet Radomir sa sjetom započe.

„Eee… izgleda da im to nije odgovaralo. Sad su ti svi poliglote. Govore više istih jezika, svak je sebi dao posebno ime, i svi misle različito. Kažu da je to demokratija. A od te čitave riječi, ja samo vidim ono JA na kraju, što je zasebno za svakog ponaosob“- reče Milorad, već uveliko iznerviran neslaganjem tadašnjeg i današnjeg vremena.

„…pod istom zastavom sa ponosom smo pjevali himnu… sa suzama u očima…“- nastavlja Radomir priču nekadašnjice.

„Eee, a danas smo sa suza i ponosa prešli na smijeh i sprdnju prema tim simbolima. Možda je i bolje… bolje se smijati, nego plakati…“- reče ironično Milorad.

„…ranije nam zemlja bila prostrana… imali smo sve… more, rijeke, jezera, planine, brda, ravnice… sve. Bila je uzor svima“- reče Radomir, i uzdahnu.

„Eee, a sad je svaki od onih nekad istih, ogradio sebe, napravivši sebi tor… al’ ne da se zaštiti od vukova… nego od susjednih ovaca. Sad svaki u svom toru bleji, dok vukovi sa strana mjerkaju. Lakše im sad da zijan naprave međ’ razlučene ovce…“- razočarano će Milorad.

„Ma kakve ovce, moj Milorade… nekad je bilo svega… i konja koji su vukli i rintali, i krava muzara od kojih su svi pili mlijeko…“- pokrenu se Radomir ponovo.

„Eee, sve dok se ponekima nije pričinilo da te muzare kod njih pasu, a da ih njihove komšije muzu…“- završi Milorad.

 „…i, tako ti je to bilo nekad, moj Milorade!“- zaključi Radomir za nekadašnje vrijeme.

„Eee… a ovako ti je to sad, moj Radomire!“- zaključi Milorad za današnje vrijeme.

Čitavu priču, Milorada i Radomira, dobrih komšija, slušali su iz prikrajka njihovi unuci, Miloradov unuk Pederiko i Radomirov unuk Marihuano. Na kraju razgovora njihovih djedova, Marihuano prokomentarisa: „Slušaj ti ove starkelje, tebra… šmrk, šmrk… oni nikad više neće biti u korak s vremenom.,, šmrk, šmrk… njih je odavno pregazilo vrijeme brate… šmrk, šmrk… šta znaju oni šta je današnji život… šmrk, šmrk… danas je tebra, vrijeme demokratije, a oni i ne znaju ni šta je to.. šmrk, šmrk… znali su samo da slušaju i rade, a ne i da misle… šmrk, šmrk… danas svi mislimo, svi se pitamo… šmrk, šmrk… i vuk i ovca, brate tebra, imaju isto pravo… šmrk… toliko istovjetno pravo, tebra brate, da se više ne zna ko je vuk a ko ovca… šmrk, šmrk…“

I tako, svaka generacija o svome vremenu priča. A vremena se mijenjaju i teku…

Autor pričine priče:

Vaso Knežević

Copyright © 2020 PV Informer. Sva prava zadržana.