Пише: Горан Даниловић, предсједник Уједињене Црне Горе

Министар одбране и уједно вицепремијер Владе Хрватске Иван Анушић доживио је свој тренутак регионалне славe ступајући на дужност – човјек је у кабинет „вратио“ фотографију једрењака „Јадран“! Ономад је дошао у Црну Гору и одустао од састанка са министром одбране Краповићем који је изјавио да је Једрењак наш и да о томе нема преговора. Анушићу се није свидјело што му је Краповић и додатно поручио да је „спомен плоча“ у Морињу наша ствар, па је тако и текст на њој ваљда наш, иако, до данас, говоримо о штиву чији је аутор Ранко Кривокапић – уз штиво и плоча је његова. Анушић, као прави министар који се осјећа својим на своме, одбио је сусрет са домаћином док се овај не упозна са историјским чињеницама и не схвати да је „Јадран“ његов – Анушићев? Министар хрватске дипломатије Радман Грлић, такође, наш драги гост, има само дилему да ли је једрењак његов или колеге Анушића?

Грлић – Анушићев једрењак постаје тако Нушићев, а политичко-предизборна сага о нашем броду штиво за регион. Ипак, хвала Богу, добро је! Шта бисмо радили да је Иво у свој кабинет унио војну карту Велике Хрватске? Могао је уоквирити и само слику Боке, чиме би окупио на једном мјесту Морињ, „Јадран“ и Превлаку са обје границе, копненом и морском. Само незналица, међутим, може показати такву јавну надменост и држати слово о „несумњивом“ власништву Хрватске над „Јадраном“? Доскорашњи жупан Осјечко-барањске жупаније, којему је Црно Море ближе од јадранске Превлаке, ради на својој политичкој промиџби у сусрет великим изборима у Хрватској.

Узалуд му је диплома загребачког Свеучилишта, односно, Кинезиолошког факултета, мада, можда ту леже сви одговори у вези са његовим недипломатским понашањем. Ми у Црној Гори немамо факултет тог имена али, Иван ће разумјети, ако му објаснимо да је наша иначица за поменути студиј, заправо, Факултет за спорт и физичко васпитање. А када смо већ на том терену, имамо огромно искуство са нашим појединцима који су се минуле три деценије, на разним нивоима, бавили фискултуром и крупном политиком. Министар Краповић би тако могао у дијалог са Анушићем укључити нашег најцитиранијег „кинезиолога“, професора Душка Бјелицу. Вјерујем да би то био пун физичко-дијалошки погодак. Прескочићу дио о историјату једрењака који је грађен и купљен за потребе Југословенске краљевске морнарице давних тридесетих, пошто је ту све јасно.

Питам се, међутим, како Анушићу, а приде и Грлићу, не смета југословенство брода, то да је служио у краљевој морнарици, а краљ је несумљиво био Карађорђевић, те да је био понос ЈНА и Јосипа Броза? Ако им ништа од тога није спорно зашто онда у кабинете не метну и Брозову фотографију, ако већ прескачу Александра, који је, истини за вољу, био појединачно највећи донатор за његову изградњу? Гдје је ту физичко и духовно васпитање? Краљ Александар свакако је био дуже и њихов краљ, неголи им је физички „припадао једрењак“, а издвојио је више новца за њега неголи Сплит, Дубровник и цијело данашње хрватско приморје заједно.

Рекло би се да је унаточ чињеницама Анушићева везаност за једрењак “ Јадран“ политичко-митолошке природе. Уз то, везаност је очигледно само ирационално пропорционална његовом домољубљу – За брод спремни! Занимљиво је и да обојица хрватских министара сматрају „Јадран“ „лијепим њиховим“ и то из скоро бизарног, а доминантног разлога; „Брод је само привремено био у Тивту, на ремонту, када је рат започео?“ Хрватски министри би морали знати да се тако не доказује својина, али се извјесно показује агресивна намјера. Војници ЈНА, из Србије и Црне Горе, редови, голобради младићи, били су, негдје у исто вријеме, привремено, на одслужењу војног рока у Хрватској; Неки од њих се никада нису вратили! Служили су у Југословенској војсци као и једрењак Јадран. На крају само пар ријечи о Ранковој плочи у Морињу. Можда је постављена у складу са хрватским законодавством, али у складу са законима Црне Горе извјесно није. Прије него се хрватски министри буду бавили текстом на њој, било би физички и духовно васпитано да поставе спомен-обиљежје на стравичном мучилишту у Лори гдје су ратни заробљеници кукавички убијани на најсвирепији начин. Највише што можемо у међувремену да направимо за министарски двојац из пријатељске Хрватске је једна примјерена компезација; нека тандем Грлић – Анушић унесе Ранкове фотографију у кабинете, а „Јадран“ и Морињ оставе на миру у Црној Гори. Уосталом, њихов и наш краљ Александар, ипак, рођен је на Цетињу, толико смо заслужили у сукцесији његове, па потом и Брозове Југославије.

Тиват је дуже од 90 година био и остао дом и старатељ Једрењака „Јадран“. Ту су му извидане све ране и деценијама обнављана сва његова љепота. Хрватски министар Анушић имао би много више историјског права на „Јадран“ као територијално скоро блиски комшија Великог Бечкерека него као јуришник ХДЗ-а. Богати становници тог града (данашњи Зрењанин) у ондашњој Србији прикупили су 190.000 динара за изградњу „Јадрана“, а цили Сплит једва двадесетак.