Mali Oglasi
EXIT

Спорт у Пљевљима (1)

  • 2 sedmice pre
  • 139 pregleda
  • Izvor: Vojkan T. Bojović / Mostovi kulture

Тешко је одредити и вријеме и спортове којима су се Пљевљаци почели организовано бавити, али сигурно да те почетке треба тражити у првим деценијама XX вијека. Свакако да спортске активности рекреативног, па и такмичарског типа, многи могу наћи и раније у разним забавама омладине, за вријеме светковина, вашара и сл. То су, прије свега, коњичке трке, бацање камена с рамена, гуџа, клис и сличне игре. Организован приступ спортским активностима, Пљевља и Пљевљаци могу наћи у 1920. години и оснивању фудбалског клуба „Брезник“, и 1924. години када је формирано соколско друштво, које је било члан Југословенског соколског савеза и припадало ужичкој соколској жупи. Соколи су са аеро-клубом „Наша крила“ (1926) прво од друштава из Пљеваља са спортским програмима, регистровани код неког савеза.

Соколско друштво

Соколска друштва настала су у Чешкој, по идеји др Мирослава Тирша 1862. године, као вид окупљаља и борбе Словена против германске асимилације. У Србији је је прво соколско друштво основано 1891. године. Друштва су свом чланству поред патриотског, развијала и спортски дух, а саставни дио друштва била је просвјетно и културно уздизање чланства. Припадници сокола биле су све словенске вјере и националности. Друштво је своје активности манифестовало кроз познате слетове (свесловенске, покрајинске, жупске), јавне часове и академије.
Пљеваљско соколско друштво основано је 1924. године уз помоћ и ангажовање Јосифа Јехличека, једног од оснивача и ужичке соколске жупе (1922.) за чије име се везује и оснивање друштава у Новој Вароши, Пријепољу, Горажду, Вишеграду, Чајничу, Прибоју… Према подацима из Југословенског соколског календара, пљеваљско соколско друштво у тим првим годинама постојања чинили су: „Старешина Стеван Дебељевић, начелник Владимир Гигантаја, секретар Бране Илић, прочелник (начел. за просвету) Радомир Ђолевић, 41 члан, седам чланица, вежбача 16. Нема соколски дом већ приватну вежбаоницу, нема заставу.“
Старјешинство тј. соколску управу чинили су углавном изузетно креативни и угледни људи, а чланове, тј. соколе и соколице велики број Пљевљака разног узраста од дјеце-подмладка, па до оних старијих чланова. За физичке активности (вјежбе и слетове) кадар је узиман из 48. војног пука, а за просвјетне и културне активности су били задужени професори Гимназије као што су: Светомир Тадић, Ђорђе Киселиновић и др.
Велики поборник соколства био је патријарх Варнава (Росић), који је помагао ово друштво и његове акције, а 1931. поклонио му је и соколску заставу са златним везом, коју су 1941. године уништили активисти КПЈ.
Пљеваљски соколи учествовали су на свим жупским слетовима и готово свим покрајинским и свесо – колским слетовима, у Прагу за Видовдан 1932. године и Софији 1935. и 1939. године.
Забраном рада комунистичке партије, велики број њених чланова нашао је уточиште за своје активности међу соколима: Велимир Јакић, Ристан Павловић, Данило Кнежевић, Владимир Кнежевић Волођа, Миланко Аранитовић, Ризах Катана, Шефкија Појатић… што је довело до његовог разједињења, а избијањем рата 1941. год. оно је престало са радом на просторима Југославије и тек почетком 1990. године обновљена су нека друштва у Београду и Србији. Активност пљеваљских сокола везује се највише за рад Христифора Милошевића и Јосипа Жица, када се чак и по селима оснивају соколске чете (Илино Брдо, Потпеће, Забрђе…).
Дуго година послије Другог светског рата, владало је наметнуто погрешно мишљење о овој организацији, поистовећујући је не само са четништвом, већ и са фашизмом. Зато је и велики број докумената и фотографија овог друштва које је окупљало у чланство све словенске народе, без обзира на вјерску припадност, скриван или уништен.

Аеро клуб

Наша крила Мјесни одбор Аеро клуба «Наша крила» основан је у Пљевљима 21. октобра 1926. године. Један од главних иницијатора за његово оснивање био је проф. Владислав Влатко И. Самарџић (1892) који је у току Првог свјетског рата 1916. године у Француској похађао авијатичарску школу. После успјешно обављених пилотажа, где је добио највеће оцјене, враћа се у Солун у француску 521. ескадрилу. Унапређен је у чин наредника и летио је највише у извиђачкој посади са чувеним Тадијом Сондермајером. Влатко је био и први предсједник клуба у чијој управи су били: подпредсједник – Тома Јовановић, поглавар среза, благајник – Љубо Зечевић, учитељ, и чланови: Павле Павловић, учитељ, Ибро Мекић, трговац, Игњат Гомилановић, књижар, Џемаил Селмановић, чиновник грађевинске секције, Војислав Грујичић, трговац, Ахмет Чаушевић, трговац, Смаил Муловић, вјероучитељ, Јосиф Мирковић берберин и Ферид Селмановић посједник. За вријеме свог постојања, овај клуб је приређивао у сарадњи са Обласним одбором из Сарајева и војним властима аеро митинге на аеродрому који је био у Пљеваљском пољу. Програм је обухватао: акробације, падобранске скокове са 1.000. м. лов на балоне, летење публике и др. Захваљујући овом клубу, остало је неколико запажених авио-снимака града од којих је најпознатији онај који је јуна 1937. године направио извиђач-потпоручник Георгије А. Вахтељ. Посљедњи предсједник овог клуба био је жандармеријски капетан Радослав Петровић.

Фудбал

Фудбал у Пљевљима има традицију дугу више од осам деценија. Сасвим је сигурно да су прву фудбалску лопту у Пљевља донијели студенти из Прага и Пеште још 1906. године. Оснивањем лоптачког клуба «Брезник» 1920. године и «Санџака» 1922. године почиње ера «најглавније споредне ствари на свијету» којој су и Пљевља и Пљевљаци дали свој допринос. Те прве игре и клубови у нашем граду везује се за име Јована Јоша и Филипа Савовог Ђурашковић, париског и прашког ђака, који су, ако је вјеровати документима, били председници и капитени ових друштава. Зато је нетачна тврдња која је изнета од неких «памтиша» да су прву лопту донијели у Пљевља извесни «Загребчани Волкар и Пенкала», за које нико у граду никада није ни чуо, нити их има у било којим документима. Из тих првих фудбалских дана у Пљевљима документа су забиљежила: Јоша Ђурашковића, предсједника клуба, Владислава Самарџића – потпредсједника, Света Јелић? (потпис нечитак!) секретара, Милана Ј. Ћирковића благајника, Филипа Ђурашковића капитена тима, Д. Шећеровића, студента права, Ђорђа Јовашевића студента права, С. Лазаревића, Цветка С. Бајића, Милана Бајића, Глигорија Самарџића, учитеља, Чедомира Потпарића – матуранта, Велибора Бајића, Милорада Крезовића, Страјина Бајића, Војислава Воја Антонијевића, Богдана Ненадића, Милана Вукојичића, Драгољуба Шиљка, Брана Обрадовића, Душана Ћузовића, Дејана Поповића, Д. Бајчетића, каплара, Влада Лучића… То су имена из 1921/22 године исписана својеручно. Готово у цјелости, забиљежиће их и проф. Миленко Безаревић у разговорима са Димитријем Дишом Милићевићем. Убрзо формирају се и други неформални клубови по разним дјеловима града: Обилић, Карађорђе, Уругвај, Ђерђелез, Побједа (влас. М. Кадрибашића) Јединство, па фудбал добија све више присталица.

Играју се и прве међуградске утакмице са тимовима из Чајнича, Пријепоља, а у сјећањима, фотографијама и тадашњој штампи остале су запамћене утакмице Пљевљака са «Херцеговцем» из Никшића, «Црногорцем» са Цетиња сарајевском «Славијом» и «Слогом»… Лоше саобраћајне везе и вјероватно материјални услови, нису омогућавали тимовима из нашег града да учествују у првенственим такмичењима. Зато њих нема у хроникама фудбала тог времена, иако су по активности и квалитету били једни од бољих у тадашњој Зетској бановини. Из тог периода познати фудбалери били су: Урош Капетановић – Маџар, Гале Милић, Стјепан Коларевић, Трифун Новаковић, Војо Милићевић Чајкан, Велимир Јакић, Љубо Бећковић, Кићо Новаковић, Војин Поповић, Милоје Милинковић, Асим Хасанбеговић, Атилије Томашић, Бранко Обрадовић.

Послије Другог свјетског рата оснива се ФК Јединство који убрзо мијења име у «Јакић» (тада су клубови добијали имена по народним херојима: Тршо, Темпо, ИКА…) који ће остати упамћен по великом успјеху, пласману у четврт финале нашег првог купа 1947. године, када је поражен у Сарајеву од истоименог прволигаша 2:3 (0:2, 2:2) С. Таушановић, браћа Коле, Здравко и Миле Драгашевић, А. Селмановић, М. Аритоновић, Ш. Хаџихамзић, Р. Нухановић, М. Радичевић, браћа Драган и Растко Милинковић, Х. Чоле, Р. Храстовина, Б. Јовашевић, В. Капетановић… биле су прве пљеваљске фудбалске звијезде. Исти тим се од 1947. такмичи у републичкој лиги, али није имао већег успјеха. Крајем 1949. године клуб мијења име у «Брезник» који у републичкој лиги постиже скромне резултате. Вриједна помена је побједа у купу 1952. године против тадашњег друголигаша Сутјеске у Никшићу 4:1! Због инцидента на утакмици баш против Сутјеске у Пљевљима 1954. године, тим Брезника престаје са радом и такмичењем. Формирају се раднички тим «Полет» и тим ДТВ Партизан који је окупљао гимназијалце. Од њих ће 1955. године бити основан тим који више од пет деценија носи име Рудар. У свом првом наступу, тим талентованих гимназијалаца предвођених својим наставником Драганом Ивановићем Чиљом, осваја прво мјесто у титоградском подсавезу (група сјевер) и игра са Бокељом квалификације за улазак у Зону. Без обзира што у тој утакмици нису били побједници ова генерација играча остала је у трајном сјећању Пљеваља и Пљевљака: Б. Јауковић, Томо и Југо Кнежевић, К. Андесилић, М. Зиројевић, М. Иванишевић, М. Пијаловић, К. Соковић, С. Катана, Ј. Милићевић, М. Војиновић, Ђ. Симић, Љ. Матовић, О. Мушовић… Одласком играча на студије настаје период стагнације, све до 1966. године када фудбалски ентузијаста Радомир Матовић ствара тим који под руководством тренера Мирка Ждерића осваја прву титулу првака Црне Горе: З. Човић, М. Бацковић, М. Перућица, Сл. Бајић, С. Катана, Др. Ковачевић, браћа Чакар, К. Запушек, Д. Рашовић, Р. Драгаш, Ц. Ђорић, Х. Ћирлија… После неуспјеха у квалификацијама са скопским Работничким (0:6 и 2:1) тим је напустило велики број играча па тек 1972. године Рудар прави свој први велики такмичарски успјех, пласман у Другу савезну лигу (јужна група). Реорганизацијом такмичења, Пљевљаци се селе на крају сезоне 1972/73. у републичку лигу, гдје проводе готово двије деценије, падајући чак и у најнижи ранг, тзв. Сјеверну регију. Препород пљеваљског фудбала настаје у сезони 1991/92. када се такмиче у Међурепубличкој лиги и освајају убједљиво прво мјесто и пласман у Другу савезну лигу. Као трећепласирани у сезони 1992/93. Рудар је бољи у баражу од бившег прволигаша Приштине (2:3 и 2:0) и постаје члан новоформиране Прве «Б» лиге. Тај «Рудар-Volvox« који је за три године прешао три ранга такмичења, пласираће се у прољеће 1994. године у Прву савезну лигу у друштво Звезде, Партизана, Војводине, ОФК Београда… Био је то велики успјех остварен умјећем идеолога овог тима Зорана Дамјановића и његових сарадника, тренера Николе Ракојевића, директора Војкана Бојовића и играча: Ж. Лучића, М. Марића, Д. Шкорића, П. Пажина, П. Аџића, Ж. Роловића, Д. Мараша, С. Ђукића, Ср. Бајића, М. Перовића, Р. Вешовића, М. Милете, Р. Пепића, М. Пушоње… На жалост, лига од десет тимова из које четири испадају, није омогућила Пљевљацима да играју више од једне сезоне.

Још једанпут у сезони 2000/2001. године, фудбалери Рудара пласирају се као прваци Друге лиге (југ) у Прву савезну лигу. Тада ће млади тренер Срђан Бајић са својим изабраницима: М. Радановићем, Ћулафићем, М. Марићем, С. Булатовићем, Минићем, Д. Богавцем, Д. Младеновићем, Б. Лучићем, Р. Мичетом, Шљиванчанином… освојити седмо мјесто, што је до сада највећи успјех пљеваљских фудбалера. И као што то бива у животу па и у спорту, после успјеха долазе падови и у првенству 2002/2003 Рудар се сели у Другу лигу (југ). Рудар је сада у најбољој лиги Црне Горе.

Велики је број Пљевљака, играча Рудара, који су својим играчким умјећем остали упамћени код љубитеља фудбала, али и оних који су ушли у антологије нашег фудбала: репрезентативци Дамир Чакар, бивши играч шампиона Партизана и голман Жарко Лучић, бивши играч Будућности из Подгорице, Зоран Вранеш, први Пљевљак који је заиграо у Партизану и Жарко Драгаш у Црвеној звезди, Јован Јоја Дамјановић и Драго Ковачевић, играчи Сутјеске и Будућности, Драган Аничић, Благоје Остојић – Кљако, Дервиш Хаџиосмановић, Мирсо Делић, који су наступали за тимове Прве лиге некадашње Југославије… Без обзира што нису дошли до великих тимова и фудбалске славе, Пљевљаци са одушевљењем памте своје некадашње идоле: Ремза Нухановића, Миша Радичевића, браћу Драгашевић, Шућрију Хаџихамзића, Драгана Милинковића, Миша Аритоновића, Драгана Ивановића Чиљу, Садика Катану, Крста Соковића, Славољуба Бајића, Ива Шевченка, Драгана Дамјановића Видоњу, Хасана Ћирлију, Расима Чакара, Данила Вукићевића…

Такође, није мали број играчи који су из других клубова и градова долазили у ФК Рудар и чије се умјеће и допринос пљеваљском фудбалу овде не заборавља: Карло Запушек, Душко Рашовић, Цане Ђорић, Милош Перућица… Драгослав Јеврић, голман репрезентације СР Југославије, Предраг Пажин, репрезентативац Бугарске, Александар Ђорђевић, Срђан Бајић, Вуко Богавац, Перица Аџић, Сл. Ђукић, Драган Мараш, Жељко Роловић, Решад Пепић, Драган Богавац, Драган Младеновић.

Copyright © 2019 PV Informer. Sva prava zadržana.