Мало је рећи да је Мило Ђукановић у Пљевљима прошао као бос по
трњу, доживио је политички и морални бродолом. Човјек који је био
„успјешан“ у свему што је радио током своје политичке каријере,
одбројава своје последње диктаторске дане.

Да подсјетимо, својевремено је ратовао са шаховницом и побиједио
у чувеном „рату за мир“ . Потом се прославио у транзиту цигарета кроз Црну Гору, од чега су се појединци енормно обогатили. Да му је илегална
трговина специјалност показао је кад је Милошевић увео блокаду на
Дрини, Републици Српској. Он је ипак нашао начина да шверцује бензин преко Дрине. Депортација босанских муслимана остаће као срамна страница у његовом политичкој биографији.

Сарадња са НАТО пактом у вријеме агресије на Савезну Републику Југославију, такође иде у календар његових моралних посрнућа. Да ли је и колико одавао војне тајне то ће се установити једнога дана, када се отворе војни архиви, али чињеница да никада није посјетио Мурино и гробове дјеце страдале од НАТО бомби, сврстава га у ред Бранковића.

Признање лажне државе Косово, увођење санкција братској Русији,
измишљање црногорског језика и нових слова, усвајање државне химне са стиховима ратног злочинца Секуле Дрљевића, фалсификовање црногорске историје и прогон српских књижевника из школских програма, свакако су црни бисери о његовом врату. Нема избора које није покрао, једнако као и два референдума о државно – правном статусу ЦрнеГоре.

Први 1992.године, када је побиједила опција за Савезну Републику Југославију, и други 2006. године, запамћен по преламању мозгова, када ј побиједила опција за независну Црну Гору. Гријех би био заборавити шверц дроге, у коме је учествовала и војска Црне Горе ( војни брод Јадран). И таман кад је помислио да му је све дозвољено и да може све,одлучио је, а гдје би друго него на партијском конгресу, да протјера Српску православну цркву из Црне Горе, и оснује, код живог Мираша Дедаића, нову Црногорску православну цркву. Због тога је и усвојен ђавољи Закон о слободи вјероисповијести, који је пробудио и покренуо православну Црну Гору, јер је дирнуо у очни живац и жилу куцавицу њеног историјског бића и трајања.

Тај и такав Мило Ђукановић дошао је у Пљевља да тражи подршку
за нове четири године владања приватном државом. Без имало стида и дигнуте главе прошао је поред радника предузећа „Комуналне услуге“ који су пред зградом Општине штрајковали носећи транспарент „ГЛАДНИ СМО“. Али сит гладном невјерује, важно је да је његова Влада из текуће буџетске резерве исплатила скоро 2 милона евра за више од 700 радника локалне администрације, јавних установа, РТВ Будве као и одборницима будванског парламента.

То што запосени радници у пљеваљском предузећу „ Комуналне услуге “ нису примили 16 плата, не дотиче предсједника Општине Игора Голубовића, а још мање наводног предсједника свих грађана Црне Горе.

За 30 година своје владавине Ђукановић је научио да из Пљеваља
узима, а ништа не даје. У његовом мандату, у Црној Гори се гради од
Подгорице до Будве, а на сјеверу од шаке па до лакта. Средњи прст, који је његов телохранитељ показао грађанима Пљеваља, који су скандирали НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ, најбоља је метафора Милове тридесетогодишње политике према овом граду. У тај прст стали су : Блок II ТЕ Пљевља,топлификација Пљеваља, цементара у Отиловићима, пут према Бобову, пруга према Бијелом Пољу, аеродром на локацији Ђулина Гука, обећани али никад изграђени базени и скијалишта. Због тога грађани Пљеваља, нека ваш одговор на онај средњи прст, буде следећи. Када 30.августа пођете на изборе саставите три прста, јер то је знак од кога сви ђаволи бјеже.
ЗА БУДУЋНОСТ ЦРНЕ ГОРЕ.
НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ!