Krpljenje

    1 mesec pre 606 pregleda Izvor: dan.co.me

Da bi se nadoknadio jaz između planiranih rashoda i budžetskih prihoda, koji su prema prognozama za 2024. godinu u padu, šta može da se radi već da se kao u neprevaziđenoj „Đekni“ – pare zaimaju

Piše: mr Stevan Gajević

Krpljenje je glagol koji se u srpskom jeziku izvodi iz imenice zakrpa, a označava pokrivanje neke rupe komadom krpe. Sinonimi za krpljenje su: preživljavanje, životarenje, tavorenje, preklapanje, zlopaćenje, krpljenje kraja s krajem… Šire gledano, krpljenje je kod nas uveliko odomaćena tehnika u upravljanju državom, a sastoji se u sto posto improvizacija kod donošenja odluka od strateškog značaja za budućnost. Riječju, čitav proces karakteriše potpuno odsustvo bilo kakvog planiranja pa i onog kratkoročnog. Obično me ljudi od struke pitaju zašto stalno insistiram na prihodima kod budžetiranja, kada je budžet izraz državne svekolike potrošnje. Odgovor na to treba tražiti u mom klasičnom vaspitavanju po principu – ako ne stvoriš nešto, ne možeš ni potrošiti.

Planiranje budžeta u nekoj budžetskoj jedinici – ministarstvu u praksi izgleda ovako: prepisuje se prošlogodišnji i povećava se iznos tamo gdje je falilo para lani, jer šta će se desiti ako se ne ode u Talin bar dva puta naredne godine, a zbog odsustva crnogorske delegacije može ko zna šta da se desi.

Što se tiče efikasnosti rada državne administracije tu svakako ne treba trošiti riječi iako, ruku na srce, nigdje u svijetu nemamo visoku efektivnost i efikasnost ove kategorije zaposlenih. Produktivnost rada je na smiješnim nivoima a njen nedostatak se nadoknađuje po čuvenoj formuli „ako produktivnost rada jednog zaposlenog pada, potrebno je primiti još bar dvoje pa će zbir produktivnosti sva tri zaposlena biti jednaka produktivnosti jednoga“ što je netačno.

S obzirom na to da ukupna ekonomija države manje stvara dodatnu vrijednost, prihodi su slabi ili nedovoljni za prenaglašenu nerealnu potrošnju, a da bi se nadoknadio jaz između planiranih rashoda i budžetskih prihoda, koji su prema prognozama za 2024. godinu u padu, šta može da se radi već da se kao u neprevaziđenoj „Đekni“ – pare zaimaju.

I tako dočekasmo novo zaduženje. Za mnoge koji nijesu pratili stanje javnih finansija zaduženje je iznenađujuće, ali je za nas koji jesmo – očekivano. Zvanično, novo zaduženje države je 750 miliona dolara po fiksnoj stopi 7,25 odsto ročnost obveznica sedam godina. Pitanje je da li je bilo hedžinga, ali da vjerujemo da jeste. Sudeći po novinskim navodima, veliki dio političke pa i stručne javnosti je „osudio“ zaduženje, a većina onih koji su to uradili je na istom tom budžetu. Međutim, vlada sa ovako postavljenim ukupnim društvenim sistemom i političkim ili privrednim i načinom sveobuhvatnog razmišljanja morala je da se zaduži. Naravno, funkcioneri aktuelne vlade zaduživanje pravdaju time da su morali da se zaduže jer navodno žele ovim zaduženjem po povoljnim kamatnim stopama da otplate dugove koji su svojevremeno uzimani po nepovoljnim kamatnim stopama.

Nema sumnje da dižemo kredit da bismo trošili. Motiv je da se skrpi za neki naredni period pa ćemo onda vidjeti kako dalje. Citirajući poznatog srpskog ekonomistu Branka Dragaša: „Glavni problem naše političke stvarnosti je odsustvo bilo kakve nove političke ideje“, dodao bih – u privredi i ekonomiji nemamo napretka bez novih ideja i naravno njihove realizacije jer nam uobičajeni kliše razmišljanja ne daje prostor za manevar. Ipak, moram biti iskren sa nekim idejama ne stojimo loše. Imali smo tzv. „Program Evropa sad 1“, i za razliku od drugih smatram da je u kulturološkom smislu napravljen veliki iskorak. Efekti tog programa u ekonomiji mogu da se posmatraju iz različitih uglova pa samim tim ne znači da možemo da mu damo generalni epitet dobar ili loš. Međutim, i najskeptičniji su vidjeli da tim programom sistem generiše više prihoda nego što se mislilo, program je realizovao jednu staru ideju, ali je i probudio nadu. Negdje se uvidjelo da plata npr. prosvjetnom radniku ne mora biti najniža u državi. A ako se sjećate plata profesora je bila manja i dalje je manja od plate policajca. Kao neko ko je bio policajac reći ću vam ono što znate, posao policajca je značajan kad se nešto loše desi, ali dugoročno – da se ne bi previše lošeg dešavalo trebaju nam profesori.

Opet ću citirati jednog ekonomistu, profesora Zeca: „Komunizam je imao mnogo mana, ali je insistirao na jednom – na znanju“. Pa zašto sada krpljenje, zašto ne nova ideja. Zašto opet utabanom stazom kojom idemo poslednjih 30 godina, ili možda novih ideja više nema.

„Svijet je pun očiglednih stvari koje malo ko primjećuje“ (Šerlok Holms)

Složićemo se da smo se možda morali zadužiti kako bismo prekrpili naredne dvije-tri godine. Nakon toga ćemo se ponovo zadužiti ako budemo mogli. Zvanično 140.000 stanovnika Crne Gore ima neki kredit, među kojima je i autor. Visina kreditnog zaduženja stanovnika je oko dvije milijarde eura. Ukupan spoljni dug Crne Gore (građani, privreda, država) je preko 9 milijardi, a to ne kažem ja nego CBCG. Teško da sve to Crna Gora može da vrati, ali ako nam je za utjehu smatra se da nijedna od država ne može da vrati svoj dug. Društvena elita mora pronaći način da riješi problem koji se generalno rešava koristeći znanje koje mora doći iznutra iz sistema. Ne očekujte znanje od onoga ko vam pozajmljuje.

Novo znanje se po pravilu dobija sinergijom i razmjenom ideja nezavisnih stručnjaka. Druga komponenta rešenja je štednja, i to – programirana planska štednja, koja se može realizovati čak i kroz potrošnju, klasična, ali i oportunitetna (uzeli smo povoljnijeg dobavljača, koristimo tehnologiju umjesto ljudi i dr). Država mora imati svoj nezavisni institut na najvišem nivou koji se bavi projekcijama, kontrolingom i planiranjem. Kompetencije predstavljaju osnovu izbora. Prihode raznih državnih institucija neophodno je kontrolisati i usmjeravati na jedno mjesto, i akumulirati van tih institucija, možda u zlatne rezerve.

I na kraju, odnosno na početku – produktivnost. Ona je nasušna potreba ovog društva, a leži u svijesti zaposlenog da može biti zamijenjen, da mu članstvo u prevaziđenoj političkoj stranci ne znači ništa ukoliko ne radi ono za šta je plaćen. Korijen produktivnosti leži u nekoj vrsti pozitivnog straha. Da bismo dobili efekte, moramo i da se žtrvujemo, pod žrtvovanjem se podrazumijeva da je rad svakog od nas za dobro i individue i zajednice, a žrtva takvog delanja je: odricanje, štednja, zalaganje, doslednost, principijelnost, moralni stav i borba za odbranu ljudskih načela, odnosno potreba da se odbrani ono što su nam naši preci ostavili u amanet. Da su oni samo razmišljali po principu – sad i odmah, da su potrošili sve što su mogli a mogli su, šta bi ostalo nama, da oni nisu sačuvali ono što su sačuvali i na način kako su sačuvali. Šta će biti naši potomci, ako nam veliki gazda uzme sve… Drama u kojoj igramo je upravo posledica našeg nečinjenja.

(Autor je finansijski konsultant)