Сретењска академија у пљеваљском Центру за културу, почела је уз химну Боже правде и ријечи благослова које је упутио владика милешевски г. Атанасије. Говорећи о Првом српском устанку и Сретењском уставу, предсједник Општине Пљевља др Дарио Вранеш је поручио да је празник Сретење значајан за све Србе без обзира гдје они живјели.
Предсједников говор преносимо у цјелости.

„Преосвећени владико милешевски г. Атанасије, оче игумане Зосима- настојитељу Тројичке светиње, часни оци Српске православне цркве, предсједниче Српског националног савјета, господине Вуксановићу, предсједниче Удружења Пљевљака у Београду господине Пејовићу, предсједниче Удружења Пљевљака у Котору господине Боровићу, предсједници Општина и Скупштина општина у региону, господо народни посланици, представници локалне власти, драга браћо и сестре, помаже Бог и добро вече!

„Којекуде, ја сам љут и прек човек. Ако неко не послуша и ако пође у страну ја ћу тога да убијем, а којега ухватим у издаји тога ћу да обесим и на страшне муке да ударим. Бојим се да ћете ме замрзети и сваки на своју страну вући, па онда од нас ништа неће бити…“

Према сачуваним изворима, овим ријечима се Карађорђе обратио окупљеним кнежевима и народним старјешинама на збору у Марићевића јарузи, у селу Орашац, на Сретење Господње 15. фебруара 1804. године. 

Послије тих његових ријечи сви присутни су узвикнули „баш такав нам треба“ и Ђорђије Петровић је, послије краћег размишљања прихватио да стане на чело устаника. Све остало је историја!

У спомен на тај догађај – на збор у Орашцу на којем је прије тачно 220 година донијета одлука о дизању Буне на дахије, али и у спомен на 1835. годину када је на Сретење Кнежевина Србија добила свој први Устав, сјутра братска Република Србијаобиљежава Дан државности. 

У част тог дана и ми смо се овдје вечерас окупили да кажемо и покажемо да је овај празник заједнички празник, а химна Боже правде заједничка химна свих Срба ма гдје живјели. 

Ништа мање од било којих у Републици Србији, сјутра је празник и пљеваљских Срба. Нас које од наше етничке матице дијели превој који се зове Јабука. Ту јабуку су вијековима они који нам не мисле добро свим силама покушавали да претворе у јабуку раздора. Тако је било и до прије четири године, али је упркос свему, кроз све вријеме, та јабука била, остала и биће јабука братске слоге и љубави, јабука која спаја и позива на јединство.

Даме и господо,

Помињући малоприје устанак 1804. године као Буну на дахије, намјерно сам изоставио уобичајени назив Први српски устанак јер тај устанак који је предводио Карађорђе био је само један у бесконачном низу устанака Срба и српског народа за слободу, како на просторима садашње Републике Србије, тако и на свим другим просторима гдје живи српски народ. 

Срби су устајали и борили се за слободу против свих завојевача од Западног и Источног римског царства до каснијих западних и источних империја, а само против Отоманске империје безброј пута. 

Српски устанци за слободу су и све побједе Немањића, битка на Билећи, Косовска битка, безбројни устанци Срба са све три Мораве, с обје стране Дунава, Други Косовски бој, силне херцеговачке буне, равна гора Романија, буне далматинских Срба предвођених ускоцима и крвава Војна крајина.

Све су то српске борбе за слободу, српски устанци које треба да поменемо како би величина Првог српског устанка добила истинску пуноћу и значај. 

Дакле, Први српски устанак 1804. године је само круна вишевјековне, миленијумске борбе српског народа за слободу и самосталност, а вожд Карађорђе је само стао на чело непрегледне колоне витезова који су прије њега пали на олтар Отаџбине и као такав је једино могао постати „Бич тирајанах“, како то пјева владика Раде, пјеснички гениј који је у само четири стиха салио суштину и избрусио дијамант којем се ништа нема додати: 

„Ал’ хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,

све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:

диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,

из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.“

Нека је слава и Вожду Ђорђију и владици Раду, првоме војводи над војводама, а другоме пјеснику над пјесницима!

Да српски народ у својој историји није родио никога другог до њих двојице имао би чиме да се поноси пред свијетом. 

Поштовани Пљевљаци, драги гости,

Историја пљеваљског краја, као у добром дијелу и историја цијеле Старе Српске Херцеговине или војводства Светог Саве, није случајно остала све до данас у доброј мјери непозната. Ова српска земља, расадник српског народа кроз вијекове, имала је и још увијек има много непријатеља којима не одговара истинита прича о њеној улози и значају у укупној историји српског народа. 

Још увијек су под велом заборава многи људи и многи догађаји који су омеђавали судбину, често и цијелог српског народа и није случајно што је срце српских земаља одвајкада подијељено границама које су утврђивали душмани. 

Зар може бити случајно што је на само неколико десетина километара одавде тромеђа, на којој се, како се некад говорило, сусрећу три царевине, а са сваке стране те тромеђе живи од искона исти народ? 

Зар је случајно Отоманска империја учинила све да подручје Старе Рашке и Старе Херцеговине поислами иако између Петрове Цркве у Старом Расу иманастира Завала у Поповом Пољу има стотинуманастира и цркава старијих од сваке џамије у Стамболу?

Зар је случајно на Берлинском конгресу, када је добио војну управу над овим крајем, Аустро-угарски министар иностраних послова Гроф Андраши пред свима ускликнуо: „Забо сам глогов колац у срце српства!“?

Е, управо у том прималном крику истинског варварина стоји и одговор на претходна питања!

Ово овдје је срце српства и било и јесте и биће!

Свака генерација Срба са ових простора је то доказала на начин да се не постиди пред прецима. 

Није случајно што је Пљеваљска добровољачка бригада под јесен 1915. године, заједно са Дурмиторским одредом, бригадама из доњег Полимља и браћом преко Дрине три пуна мјесеца бранила бок српске војске која је одступала преко Албаније и није тек тако 103 борца Пљеваљске бригаде одликовано златном медаљом Обилића. У тој тромјесечној неравноправној бици против елитне аустроугарске армије сваки трећи Пљевљак није се вратио свом огњишту него је или погинуо на бојном пољу или самро од глади у концентрационим логорима тадашње цивилизоване Европе.

Није случајно и наша генерација, потомци јунака са Романије, Гласинца, Дрине и Мојковца, прије четири године подигла највеличанственији устанак за одбрану не само цркве већ и свих других светиња које су звијезде водиље како сваког часног појединца тако и цијелог српског народа. 

Зар може бити случајно то што је баш испред цркве Свете преподобне мати Параскеве, на пар стотина метара одавде, кренула прва литија за одбрану светиња у Црној Гори и то што се баш овдје поновила она слика из Првог српског устанка – „ниче раја ко из земље трава“?

Није то било давно, али да се не би заборавило треба увијек и на сваком мјесту о томе говорити и писати да пљеваљски Крсни ходови за одбрану Светиња никад не падну у заборав као што су пали многи ранији.

Уважена господо,

Ова свечана Академија поводом 220 година од почетка Првог српског устанка прилика је да покушамо разгрнути заборав са догађаја који су се тада дешавали на овим просторима како у Пљеваљском крају, тако и у дијелу Старе Херцеговине од долине Лима до Пиве и Мораче. 

Одмах по сазнању да су браћа Срби из Србије дигли буну на дахије, српски народ наших крајева је почео са припремама за дизање устанка. Без ичије и икакве помоћи осим Божије, послије неколико мјесеци,народ Старе Херцеговине је био на ногама. 

Скоро у исто вријеме су устали Дробњаци, Ускоци, Морачани, Пивљани и Затарци из тадашњег Пљеваљског кадилука као и Пријепољци, Нововарошани, Прибојци и Руђани. 

Предвођени својим првацима, хајдучким харамбашама и ускоцима, својим најумнијим синовима, свештеницима и калуђерима, херцеговачки Срби су фактички ослободили цијело своје подручје осим пар утврђених османилијских градова. 

Десетине и стотине наших предака из пљеваљског краја похитало је у сусрет ка Сјеници и Карађорђевим устаницима. Гототво да нема породице у пљеваљском крају из које бар једна мушка глава није са полетом стала под Карађорђев барјак. Остаде записано да је чак свих 11 Светотројичких калуђера са игуманом Авакумом кренуло у помоћ устаницима, а манастир је остао чувати само један стари калуђер.

Устанак, углавном, голоруког народа Херцеговачког запријетио је османским властима, па је паша Селмановић затражио помоћ од везира након чега су окупљене озбиљне османлијске снаге састављене како од овдашњих муслимана, тако и од арнаута и регуларног турског низама. 

Скоро у исто вријеме већ ослобођено подручје нападнуто је са истока од стране колашинских турака и арнаута који су попалили манастире у долини Таре и Сулејман паше Скопљака, са запада, који је предводио војску босанског везира. 

Пљеваљски устаници су војску Сулејман паше Скопљака, дочекали на обронцима планине Љубишње заједно са својом браћом Дробњацима и Ускоцима и у неравноправној бици били поражени. Након тога је услиједило још неколико крвавих битака да би устанак народа овог дијела Старе Херцеговине био коначно угушен крајем 1805. године. 

Османска војска је након угушења устанка звјерски поступала са овдашњим становништвом које је било приморано да се у великом броју, како је знало и умјело, пресели у крајеве које је ослободила Вождова војска. 

Велики број устаника из наших крајева избјегао је низ Дрину да би истог тог Сулејман пашу Скопљака дочекали на Мишару, а и 1813. године на Равњу гдје је и тешко рањен. 

Износећи ових неколико историјских свједочанстава о томе како је народ Пљеваља и овог дијела Старе Херцеговине одговорио на устанак своје браће из Србије, хтио сам само да илуструјем и потврдим оно што је неспорно, а то је да смо и у вољи и у невољи били једно, да брат брата издати не хтједе.

Поштовани пријатељи,

Као што је Први српски устанак био круна свих небројених српских устанака прије, исто тако је Први српски устанак постао идеја водиља кроз сва времена након његовог окончања за сав српски народ који је још скоро пун вијек остао под османском окупацијом. 

Да није било Првог српског устанка не би било ни Другог, ни још десетак устанака којима је заокружена модерна Србија. 

Да није било Карађорђа не би било ни Херцеговачких устанака, не би било ни Илиндана у Крушеву, ни Видовдана на Миљацки. 

Вожд је био Вожд и Кучима на Фундини и Дробњацима на Мљетичку и Јеловачкој чети на Вучјем Долу. 

Карађорђе је командовао устаницима у Раоничкој, Бабинској и Бобовској буни, а пред Јаворском бригадом србијанске војске док је побједоносно улазила на Петковдан 1912. године, у Пљевља није ишао нико други до Црни Ђорђије. 

Карађорђе се звао и Војвода Бабунски и Марко Миљанов и Трипко Џаковић и Филип Јеловац и Војвода Вук и Воја Танкосић и Гаврило Принцип. 

Многопоштована браћо и сестре,

На слави и успјесима Првог српског устанка пар деценија послије његовог свршетка, Србија је повратила своју пуну државност, модерним речником речено, потпуно демократским Сретењским Уставом, донијетим у Крагујевцу 1835. године у вријеме када је скоро цијелом Европом харао апсолутизам и самовоља монарха. 

Иако је често ишла тежим путем између двије династије Карађорђевића и Обреновића, Србија никад није престала да буде стожер и поуздан ослонац српском народу у свим српским земљама. 

И нека тако буде на вјек и вјекова! Амин!”