VELIKA OLEKSANDRIVKA, Ukrajina – Nekoliko nedelja nakon što su se ruske snage povukle posle sedmomesečne okupacije, svuda se mogu videti njihovi tragovi: razrušene kuće, rasturena vozila i porušeni most nad rekom koja prolazi kroz ovo mesto u Hersonskoj oblasti, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.

Oni su i na grafitima na spomeniku iz Drugog svetskog rata i na mestu gde je bila statua ukrajinskog pesnika Tarasa Ševčenka koja je iščupana s postamenta u centru grada.

Takođe su bili prisutni i u ogorčenoj zdravici meštanina Volodimira kada je s prijateljem obeležio svoj 55. rođendan jednog nedavnog popodneva.

Ruske snage su ušle u Veliku Oleksandrivku 13. marta, oko tri nedelje posle početka opšte invazije na Ukrajinu i ubrzo pošto su zauzele grad Herson, na oko 80 kilometara jugozapadno. Oslobođena je početkom oktobra, dok su ukrajinske snage polako napredovale u kontraofanzivi koja je kulminirala ruskim povlačenjem iz Hersona.

Volodimir, šumar i bivši vojnik koji je veći deo života proveo u Velikoj Oleksandrivki, odlučio je da ostane u tom mestu tokom okupacije.

Njegova spremnost da se odupre ruskim napadačima četiri puta je bila na testu.

Tri dana pošto su ruske trupe ušle, oko 200 stanovnika izašlo je na glavnu ulicu da protestuje protiv okupacije. Kolonu ljudi – koji su držali žuto-plave nacionalne zastave i skandirali „Slava Ukrajini, slava herojima“ – predvodile su Volodimirova supruga i njegova ćerka iz prethodne veze – obe po imenu Ana.Ruske snage su razbile skup, ali krv nije prolivena. Na demonstracijama sledećeg dana okupilo se znatno manje ljudi i protesta posle nije bilo.

U telefonskom razgovoru, Volodimirova ćerka je za RSE potvrdila da su ona i Volodimirova supruga organizovale marš zajedno s njihovim prijateljem, bez podrške lokalnih vlasti. Međutim, Rusi su mislili da Volodimir stoji iza demonstracija.

Ubrzo posle toga, rekao je Volodimir, dok je bio u svojoj uništenoj bašti, dva KAMAZ kamiona i oklopno vozilo s mitraljezom došli su do njegove kuće u kojoj je živeo sa suprugom i majkom. Potom su ga odveli na ispitivanje.

Ruski oficiri ispočetka su se prema njemu odnosili s poštovanjem i ponudili mu hranu, rekao je on, dodajući da su želeli da bude načelnik mesta. On je to odbio, prkosno im rekavši da se „u Ukrajini za tu funkciju bira demokratski i o njoj ne odlučuju ruski vojnici“.

Volodimir, koji nije želeo da se njegovo prezime ili slika objave iz bezbednosnih razloga, bio je na čelu lokalne organizacije ratnih veterana Donbasa – Ukrajinaca koji su se borili u sukobu koji je Kremlj podstakao na jugoistoku Ukrajine 2014.

Posle tog prvog ispitivanja, Rusi su pustili Volodimira i ništa posebno mu se u tada nije dogodilo.

Uslovi u okupiranom selu su postepeno postajali nepodnošljivi, rekao je njegov komšija Oleh Dudka, poljoprivrednik koji je otišao iz sela tokom okupacije i nedavno se vratio. Ruski vojnici su mu ukrali žito, kombajn, traktore i drugu opremu – kao i većinu stvari iz njegove kuće.

Vojnici su olakšali sebi krađe terajući stanovnike iz sela u kojem je pre invazije živelo oko 9.000 ljudi. „Ostanak radi zaštitite vaše imovine mogao je da vas košta života“, rekao je Dudka.

Međutim, ni odlazak nije bio lak, posebno nakon što je uništen most preko reke Inhulec, koji prolazi kroz selo i region i uliva se u Dnjepar kod Hersona. Ostaci mosta su početkom novembra i dalje visili iznad reke.

Volodimir je drugi put saslušan zato što je pomagao stanovnicima da pobegnu. Ovog puta, kako je rekao, crna kesa mu je stavljena na glavu i odveden je negde blizu Nove Kahovke, mesta udaljenog 80 kilometara od Velike Oleksandrivke. Tukli su ga, pretili mu i držali ga više od nedelju dana pre nego što je pušten početkom maja pred pravoslavni Uskrs, rekao je on. Kući se vratio pešice.

Proleće i leto su inače spokojni periodi u osunčanim selima Hersonske oblasti, poznatoj u Ukrajini po lubenicama i domaćem vinu. Međutim, 2022. godina je s višemesečnom ruskom okupacijom donela tugu i pustoš.

Malobrojni stanovnici koji su ostali u Velikoj Oleksandrivki našli su se u teškoj situaciji, balansirajući između pokušaja da spasu svoje živote i imovinu, što je podrazumevalo razvijanje nekog odnosa s okupatorima, i pokušaja da pomognu ukrajinskoj vojsci da povrati selo.

Volodimir, čovek grubog izgleda, prodornog pogleda i sklon sarkastičnom smejanju, rekao je da je dao sve od sebe da se desi ovo drugo.

Dok je prebacivao ljude prema teritoriji pod kontrolom Ukrajine, nekim od ruskih vojnika na kontrolnim punktovima davao je ukrajinske SIM kartice koje su, kako je rekao, tražili jer su želeli stabilnu internet vezu.

Razgovore na tim telefonima slušala je Služba bezbednosti Ukrajine (SBU), rekao je on.

Kasnije je na osnovu informacija o kretanju ruskih trupa koje je prikupila njegova supruga Ana, postavio minu – koju je dobio od ukrajinskih vojnika – na putu kojim je išao ruski konvoj, rekao je on, dodajući da je eksplodiralo jedno vozilo.

Nakon toga, rekao je Volodimir, treći put je priveden na ispitivanje. Ruski oficiri su sumnjali da je ukrajinskoj vojsci davao koordinate ruskih trupa i hteli su da im kaže sve što zna o njihovom kretanju i položajima.

Pre nego što je odveden u podrum jedne kuće blizu seoske škole, gde su okupatorske snage držale nekoliko ljudi, zamolio je vojnika iz ruske oblasti Burjatija, na Bajkalskom jezeru, da se brine za oko 50 gusaka koje je držao na plaži koju je blizu svoje kuće napravio na obali reke, nudeći u zamenu bocu svog domaćeg piva.

Prema Volodimirovim rečima, vojnik je rekao: „U regionu Bajkala možemo samo da sanjamo o grožđu kao što je vaše. Posle rata posetiću te sa ženom“.

A kada je bio u podrumu, rekao je Volodimir, ubedio je ruske vojnike iz Dagestana – kada njihovi komandanti nisu bili tamo – da ga puste da izađe nekoliko puta kako bi majci, koja je bolovala od raka, dao injekcije.

Poput zarobljenika koji su držani u podrumima i kotlarnicama u raznim delovima Ukrajine pod ruskom okupacijom, Volodimir je rekao da su oni koji su pružali otpor bili podvrgnuti raznim „mučenjima“, uključujući strujne udara, ruski rulet i udarce tupim predmetima.

U jednom trenutku, rekao je on, ruski vojnici su mu rekli da će ga osloboditi ako ubije drugog zatvorenika. Odbio je, a oni su isto ponudili drugom zatvoreniku – s istim rezultatom.

Kada je pušten, ostao je gotovo sam. Majka mu je umrla. Njegova ćerka je otišla iz Velike Oleksandrivku u strahu za svoj život, kao i njegova supruga. „Ali ja nikuda ne idem“, promrmljao je dok je iznosio svoju priču, kao da se sve to i dalje dešava, ponavljajući tu frazu nekoliko puta.

Rusi su ponovo došli po njega 28. jula – na Volodimirovdan, po kalendaru Ukrajinske pravoslavne crkve. Bezbednjak poznat kao Senka ušao je u njegovu kuću s nekoliko vojnika, udario ga pesnicom u grudi, izvukao pištolj i naredio mu da u bašti iskopa sebi grob, rekao je on.

„Izgleda kao rov“, našalio se jedan od ruskih vojnika, posle čega je oficir ispalio nekoliko hitaca. Volodimir je rekao da je nekoliko proletelo iznad njegove glave, a drugi tik pored njega, ostavši i dalje vidljive rupe u zidu. Kaže da ne može da objasni kako je ostao živ.

„Mislio sam da napravim staklenik na mestu ove rupe, ali je moja ćerka protiv“, rekao je Volodimir kroz smeh. Na njegov 55. rođendan deluje da je nesalomivog duha, ali je njegov smeh ispunjen gorčinom i u jednom trenutku se slomio i zaplakao.

Tokom poslednjeg ispitivanja, ruski oficiri su na njegovom telefonu pronašli ime njegove supruge. „Shvatili su da je ona moja slaba tačka“, rekao je brišući suze s obraza.

Primila je telefonski poziv i kada je saznala da je ponovo priveden, odlučila je da se vrati u Veliku Oleksandrivku. Na putu do sela 1. avgusta vozilo u kojem je bila našlo se pod vatrom ruskih vojnika, kaže Volodimir. Pet od osam putnika je poginulo, uključujući njegovu suprugu.